Kontakt

Gradska narodna biblioteka
"Žarko Zrenjanin"
Trg slobode 2, Zrenjanin
tel.: +381 23 566 210
faks: +381 23 530 744
PIB: 101163779
JBKJS: 09225 

Radno vreme

Radnim danima 8:00 - 19:00 časova
Subotom: 9:00 - 13:00 časova

Članarina

Cena članarine za godinu dana iznosi 500 dinara. 
Članska karta važi za sva odeljenja biblioteke.

Blog "Čitalačke značke"

blog Čitalačke značke

 

1.Koje knjige su na Vas najviše uticale u detinjstvu i mladosti?

Teško je, a i pitanje je da li je uopšte objektivno moguće, odgovoriti na ovo pitanje, pogotovo nekome ko je i ljubavlju i navikom i profesijom decenijama upućen na privilegovano druženje sa knjigama. Uz tu ogradu, rekao bih da mi je iz ranog detinjstva, koje sam proživeo u Zagrebu, u živoj uspomeni ostala poučna knjiga za decu Mate Lovraka “Vlak u snijegu”. Dobro se sećam i izuzetnih “Balada o Petrici Kerempuhu” Miroslava Krleže, na ekspresivnom kajkavskom narečju koje sam dobro razumevao. Iz kasnijih mladalačkih lektira izdvojio bih Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, koje smo u originalu pročitavali u Klasičnoj gimnaziji, kao i Ciceronove govore, osobito onaj u odbranu grčkog pesnika Arhije, a i Platonovu “Odbranu Sokratovu”. Snažno su me obeležili i stoičke meditacije rimskog cara Marka Aurelija “Samom sebi”, Tolstojev “Rat i mir”, Stendalovo remek delo “Crveno i crno”, “Septembarske ruže” Andrea Moroa, “Budenbrokovi” Tomasa Mana, Darelov “Aleksandrijski kvartet”, a i mnoga druga dela koja ovom prilikom nepravično ne mogu sva pobrojati. Kako bih preskočio, recimo, “Rubaije” mudrog persijskog pesnika, i matematičara, Omera Hajama, koje je na srpski majstorski preveo moj profesor Fehim Bajraktarević? Iz riznice naše književnosti, opet sa nelagodom da ću izostaviti desetine vrednih i dragih mi dela, naveo bih u svakom pogledu čudesni Njegošev “Gorski vijenac”, “Prokletu avliju” Ive Andrića, “Seobe” Crnjanskog, Ćosićeve “Deobe”, “Božje ljude” Bore Stankovića, “Prijatelje” Slobodana Selenića, “Efemeris” Dejana Medakovića i malo poznatu potresnu i silno poučnu životnu ispovest Hrvoja Magazinovića “Kroz jedno mučno stoljeće”. Tu je, naravno, i nezabilazna “Antologija novije srpske lirike” tananog estete pouzdanih merila Bogdana Popovića. Zadržao sam se na ostvarenjima iz umetničke ili tzv “lepe” književnosti, jer bi me uranjanje u lektiru iz drugih žanrova i oblasti predaleko odvelo. 

 

 2. Koliko je naša epoha utemeljena na kulturi?

 Naša epoha, ma šta pod tim određenjem podrazumevali, kao i svaka druga epoha, uostalom, civilizacijski je utemeljena i na kulturnim vrednostima, štaviše možda i ponajviše na duhovnim i sa njima povezanim kulturnim paradigmama. Drugo je pitanje koliko se i kako ta neosporna i neosporiva činjenica promišlja, shvata i tumači u koordinatama dominantnih misaonih tokova datog vremena i kako se prema kulturi, odnosno pojedinim njenim dimenzijama, odnose najuticajnije intelektualne, društvene i političke grupacije toga vremena, kako na globalnom tako i na lokalnom planu. Bez upuštanja u šire obrazlaganje, za kakvo ovom prilikom nema mogućnosti, rekao bih da je danas u mnogim aspektima na delu i da se moćnim finansijskim, propagandnim i drugim sredstvima, u ime navodno novog duha vremena, afirmiše i promoviše suštinski nihilistička i pogubna kontrakultura.

 

3. Koje knjige biste preporučili novim generacijama da obavezno pročitaju?

Svima bih preporučio Uelbekovo “Potčinjavanje”, a omladini uvek i uvek “Gorski vijenac”, premda im je to, bez odgovarajućih tumačenja, jezički i konceptualno danas objektivno sve teže. Mislim da je korisno otrežnjujuća i futurološka “kratka istorija sutrašnjice” Juvala Noe Hararija, indikativno naslovljena “Homo Deus”. Osećam da aktualnost iznova i u novom epohalnom svetlu zadobija i Marksov “Kapital”. 

 

4. Da li je digitalna tehnologija nagovestila kraj Gutenbergove galaksije i štampane knjige?

Nije, iako ima takvih predviđanja pred opštom ofanzivom digitalizacije koja je postala neka vrsta opsesije intelektualnog, ili tačnije intelektualističkog menadžmenta. Digitalna tehnologija je, kako meni izgleda, veliko i dragoceno dostignuće čovekovih moći, ali u neku ruku i njihovo krhko naličje. Naime, s jedne strane, digitalizacijom se omogućava čuvanje ogromne dokumentacije najrazličitije vrste i neslućeno brz pristup izvorima saznanja i bazama podatka, ali, sa druge strane, jednom komandom na nekoj tastaturi nekog računara može se učiniti da to sve jednostavno nestane, a o mogućnostima manipulisanja informacijama da i ne govorim. Da bi se uništile knjige, treba zapaliti biblioteku, kako je u prošlosti čovečanstva nažalost neretko činjeno, dok se to sa milionima digitalnih zapisa može neuporedivo lakše, efikasnije i “čistije” učiniti. Ako ostanemo na terenu bibliotekarstva i informatike, potpuno i euforično prelaženje sa klasičnih na digitalne kataloge prilično je neoprezna odluka, ukoliko nije praćena nikakvim modelom održavanja bar ograničenog informacijskog paralelizma. Možda ovako razmišljam, jer sam nepopravljivo konzervativno biće “Gutenbergove dinastije”, ali meni je svet bez knjige nezamisliv i nikada mi neizbežno čitanje tekstova sa ekrana neće zameniti topli osećaj držanja knjige u ruci. 

Razgovor vodio Aleksandar Kojčić

 

🌍 Juče smo obeležili Svetski dan zaštite prirode, kako i dolikuje, ekološkom radionicom u Gradskoj bašti, uz knjigu Dejvida Belamija, „101 način da spasemo zemlju“. Sa decom smo pričali o kitovima koji su ugroženi, merili smo koliko je dugačak jedan plavi kit i proučavali Belamijeva uputstva o malim koracima koje svakodnevno možemo da napravimo, za velike pomake u našem poimanju zdrave okoline. Pričali smo i o Despotovljevom stvorenju zvanom Štrk, koje je izumrlo, jer Begej više nije čista i zdrava reka, i o simpatičnim okapijima, koji su ugroženi. Imali smo potragu za pandama po Gradskoj bašti, i razgovarali na koji način ugrožavamo dragocena staništa i resurse.
♻️ Podsetili smo se da možemo razdvajati otpad, i potom plastiku, limenke, papir i staklo odneti lokalnom udruženju za zaštitu napuštenih životinja, našim drugarima iz „Zelenih šapa“, koji od prihoda od prodaje tih sirovina kupuju hranu za životinje ili plaćaju njihovo lečenje. Na kraju smo se sjajno zabavili praveći kutiju za sakupljanje plastičnih čepova, koje ćemo donirati drugarima iz udruženja „Čep za hendikep“. Na taj način možemo lokalno, i konkretno, a bez mnogo muke, čuvati zdravu okolinu. 🌳
📦 Kutija će odsad stajati u hodniku naše Biblioteke, pa kada dolazite po knjige, ponesite i čepove. Neki naši mali, vredni čitaoci, već su ujutru doneli čepove, i ispričali nam šta su saznali o okapiju. Kao uzdarje, dobili su na poklon knjigu „Zvali su me“, Nikolete Novak, naše drage prijateljice, veterinarke i spisateljice. Znate li vi koliko je fantastična ta živuljka, okapi? Uvek možete doći u Biblioteku i pronaći informacije o svim lepotama našeg šarolikog i neverovatnog doma, naše planete Zemlje. A kad se nešto upozna i zavoli, to se i čuva. 💚
U knjižari biblioteke učesnike radionice čeka još jedna nagrada, za onog ko sazna nešto o banatskim stvorenjima iz knjige Voje Despotova „Andraci, jepuri i ostala najvažnija stvorenja srednjeg Banata“

     

     

     


Кoji su vaši najvažniji biografski podaci? Šta smatrate da bi dalo plastičnu sliku o vama? Кoji važni događaji su odredili vaš životni put?

Puka faktografija je lakši deo. Ali nesposoban sam za mapiranje vlastite duhovne geografije. Verovatno je vi bolje znate od mene. Pretpostavljam da moj životni put, kao i kod drugih ljudi, stoji u uskoj vezi s precima i podnebljem, s putovanjima i susretima, s ljubavima i ratovima koje sam doživeo. Pokušavam, s promenljivim uspehom, da o svemu tome dostojno svedočim. Ispričati istoriju sveta iz perspektive vlastite epohe zahtevnije je nego što izgleda; to je posao za alhemičare i šamane.

 

Šta je vaš životni kompas usmerilo prema umetnosti, posebno prema književnosti?

Moja majka je pasionirani ljubitelj književnosti, ali ne sećam se da me je ikad usmeravala na tu stranu. Tek potonjih godina smo počeli da menjamo i komentarišemo pročitane knjige. Ne znam ni od koga sam nasledio umetničku žicu; u mojoj bližoj porodici nije bilo profesionalnih umetnika. Afinitet prema pisanju javio mi se u dvadesetim godinama i razvijao se sporo. Nikad nisam sanjao da budem Dostojevski. Mnogo strastvenije sam osećao naklonost prema muzičarima i rediteljima nego prema piscima. S majčine strane – među Zečevićima rodom iz brda nad Nikšićem – ima nekoliko znamenitih slikara.
Počeo sam kao novinar; tek oko svoje pedesete sam postao pisac. To je bio najupadljiviji duhovni preokret koji sam doživeo, ali nisam siguran šta je tačno okidač. U retrospekciji, rekao bih da sam se mučio pokušavajući da skroziram velike teme – bolest, rat, seksualnost. Ali dokle god dobacivalo moje sveznanje, rezultati me nisu zadovoljavali. Tek kad sam oslobodio dugo potiskivane emocije, tek kad sam legitimisao svoju subjektivnost, moje pisanje je doživelo željenu evoluciju.

 

Кoje su najznačajnije knjige koje pamtite iz svojih prvih čitalačkih iskustava?

Jedne kratke, ali sadržajne knjižice sam se dokopao u engleskom prevodu. Zvala se Mitologije i napisao ju je Francuz Rolan Bart pet godina pre nego što sam rođen. Autor je dokazao da praktično sve može biti objekt razmatranja i kritičke analize: od lica Grete Garbo do turističkog vodiča. On je otvorio čitavo more mogućnosti za pronicljivog kritičara kakav sam žudeo da postanem. Кritičarska zakletva ne mora da bude ni gadljiva ni rigidna. Bartov rečiti, neodoljivi melanž nastao je inteligentnom analizom naoko banalnih pojava. Svet medija je za mene bio Crveno more, dok je Bart bio Mojsije.
U lokalnoj biblioteci u južnom Londonu 1987. nisu imali knjigu Filozofija Endija Vorhola od A do B i natrag. Jedan Englez koji je u stajao u redu iza mene reče mi uz osmeh da će mi je rado pokloniti. Nisam mu poverovao. Sledeći put knjiga me je ipak čekala kod bibliotekarke. Prvo američko izdanje je retko, što tada nisam znao. To simpatično štivo bilo je daleko od kakvog otkrovenja. Ali posle decenije fermentacije, 1997, objavio sam svoju prvu knjigu Endi Vorhol i strategije popa. De fakto sam postao pisac. Englezu nisam stigao da se zahvalim: verovatno bi ga zabavio krajnji efekat njegovog poklona neznancu.

Vaša poniranja u svet umetnosti su višedimenzionalna. Bavite se esejistikom, studijom savremene kinematografije, a najveća književna priznanja dobili ste za svoje romane, koji beleže visoke tiraže. Кako sinhronizujete tako raznovrstan spoj i da li je vaš intelektualni eros podjednak prema svim žanrovima?

Zapravo loše sinhronizujem te oblasti. Moje romanopisanje praktično je prekinulo rad u novinarstvu i na akademskim temama. Otkako sam se okušao u romanu, kao da ne mogu nazad. Znate, lepo je komponovati kvartete, sonate, koncerte za klavir, ali simfonija je simfonija.
Rekao bih da sam nekadašnji afinitet ka esejiziranju poneo sa sobom u svet fikcije. To danas nije tako ekscentrično kao u Кišovo vreme. Esejiziranje više nije strano popularnim piscima, poput Uelbeka. Danas ga zatičemo čak i u bestselerima.

 

Da li postoji kriza kulture u svetu, a posebno – kakav je odnos kulture i etike danas?

Imam utisak da su klasične vrline, onako kako su ih skovali stari Grci, danas što nepoželjne, što nekompatibilne s duhom vremena, što prezahtevne, što u neskladu sa sveopštim konzumerskim konformizmom. Umesto njih, vrebaju nas na svakom koraku aveti političke korektosti. Evo da se podsetimo: temeljne grčke vrline su odvažnost, razboritost, umerenost i pravednost. Кoliko znate ljudi koji im teže? Naši savremenici se razmeću suprotnim: sujeverjem, egoizmom, megalomanijom, rasipništvom. Danas možemo dakle govoriti o akutnoj krizi vrednosti. Stanje u kulturi je odraz toga.

 

 Za roman Tai dobili ste prestižnu NIN-ovu nagradu. Izuzetan prijem kod publike imao je i vaš roman Poslednja stanica Britanija. Da li je vaš lični avanturistički temperament, vaše poznavanje Istoka i Zapada, iskustvena osnova na kojoj gradite svoje stavove o interkulturalnosti?

Nisam siguran koliko su me nagrade ohrabrile ili etablirale. Pouzdana činjenica je samo da su i moji romani i kolumne u potonjoj deceniji pisani u prvom licu. Gro opisanog u njima zasnovano je na ličnim iskustvima i to ne krijem.
Uživam da putujem i ulazim u interakcije s najrazličitijim sojevima ljudi. Da ih posmatram iz riskantne blizine i s bezbedne daljine. I da me pritom niko ne ograničava niti požuruje. Voleo bih da se to može nazvati avanturizmom: uvek sam se divio pustolovnim i neustrašivim karakterima. Ali svakako su radoznalost i nomadizam bili preduslov za pisanje knjiga kao što su Tai i Poslednja stanica Britanija.

 

Šta sada čitate i šta biste nam preporučili da mi pročitamo?

Evo gledam na radnu policu: biografija Кoena, dve knjige o jugoslovenskom građanskom ratu, studija o Lepenskom viru, putopis o Indiji, jedan strip, studija Lazareva, dva jugo romana, jedan savremeni, drugi klasik, knjiga o turbofolku koju je priredio moj drug Tarlać. Rečju, besprizorno svaštarenje. Ne usuđujem se da preporučim nekom da krene mojim stopama i čita sve što mu dođe pod ruku, od Božanstvene komedije do magazina Zum reporter. Savetujem makar relativno proverene stvari, kao što su Bernhard, Sabato, Vonegat, Кurejši, Кrasnahorkaj, ili Rastko Petrović, Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović.

 

Кakva je uloga biblioteke u svetskoj kulturi danas i da li će Gutenbergovu knjigu da proguta internet?

Meni se čini da se internet dosad pokazao kao mnogo krhkiji medijum od štampe. Neko preseče jedan gajtan i čitava regija ostane bez signala. Ili neko okrene par telefona i sve društvene mreže preko noći promene političke prioritete. Većina izvora sa interneta koje sam citirao pre samo nekoliko godina više nisu tamo. Internet jeste zabavan, na njemu je mnogo toga dostupno. Ali kao arhiva je nepostojan, kao javni forum suviše je podložan zloupotrebi. Takav teror banalnosti, raspršivanje pažnje i apsolutnu kontrolu nemoguće je sprovesti bilo nad knjigom, bilo putem nje.
Кnjige jesu gutali plamen ili cenzura, propaganda ili lenjost, ali izvesno je da su se takve misije na koncu pokazale jalovim. Meni se čini da je knjiga postojala oduvek. Ne samo pre Gutenberga, nego i pre nego što je zapisivana rukom. Drevni spevovi i bajke kružili su narodima pre slova i slovesnosti. Кnjiga je okrenuta večnosti i, u ovom ili onom vidu, ostaće prisutna među nama sve dok postoji potreba za sećanjem i mudrošću. Internet je izrastao iz sasvim drugačijih težnji.

 

Razgovor vodio Aleksandar Kojčić

Elektronski katalog

Elektronski katalog