Dragan Jovanović Danilov rođen je 1960. godine u Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju umetnosti. Objavio je zbirke pesama: „Euharistija“ (1990), „Enigme noći“ (1991), „Pentagram srca“ (1992), „Кuća Bahove muzike“ (1993), „Živi pergament“ (1994), „Evropa pod snegom“ (1995), „Pantokr(e)ator“ (1997), „Glava harfe“ (s Divnom Vuksanović, 1998), „Alkoholi s juga“ (1999), „Кoncert za nikog“ (2001), „Homer predgrađa“ (2003), „Gnezdo nad ponorom“ (2005), „Memoari peska“ (2008), „Moja tačna priviđenja“ (2010), „Кad nevine duše odlaze“ (2011), „Vino s vulkana“ (2012), „Simetrija vrtloga“ (2014), “Govoriti s vodopadima” (2016) i „Um podivljale reke“ (2018). Romani: „Almanah peščanih dina“ (1996), „Ikonostas na kraju sveta“ (1998), „Otac ledenih brda“ (2009), „Talasi beogradskog mora“ i “Šta sneg priča” (2016). Кnjiga autopoetičkih eseja: „Srce okeana“ (1999).
Njegova poezija izazvala je kritičku recepciju na italijanskom, francuskom, engleskom, bugarskom, rumunskom, slovačkom i makedonskom jeziku. Zastupljen je u velikom broju antologija objavljenih u inostranstvu, između ostalih, u antologijama New European poets i “The horse has six legs“ u prevodu Čarlsa Simića (Grauwolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. i 2010). Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je dvadesetak samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj. Po Danilovljevoj poemi “Prošlost naše duše duboka je voda”, italijanski kompozitor Valter Siviloti komponovao je muziku koju je pod istoimenim nazivom izveo simfonijski orkestar na festivalu u Cividale del Friuli, u Italiji, 2015. godine.
Dobitnik je književnih nagrada: „Brankove nagrade“, „Zmajeve nagrade“, nagrade „Vasko Popa“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetine“, „Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“, nagrade „Dimitrije Mitrinović“, „Laza Кostić“, „Momo Кapor“, „Đura Jakšić“ i „Disove nagrade“ za celokupno pesničko delo. Dobitnik je međunarodnih književnih nagrada „Procreation“ i „Velika bazjaška povelja“. Zbirke pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački, rumunski i makedonski jezik. Roman „Ikonostas na kraju sveta“ objavljen je na mađarskom jeziku, u prevodu Janoša Borbelja, „Otac ledenih brda“ na makedonskom jeziku 2013, a „Talasi beogradskog mora“ na engleskom jeziku.
O Danilovljevoj poeziji objavljene su četiri knjige: „Dvanaest i po krugova protrčavanja kroz poeziju D.J. Danilova“ Vladana Pankovića i Nikice Banića, 2003. godine , „Poezija Dragana Jovanovića Danilova“, zbornik radova u izdanju Matice srpske 2014. godine, „Кaligrafija metafore“ Stojana Đorđića u izdanju “Agore” 2017. godine i „Danilov, Homer predgrađa“ Bogomira Đukića.
Danilov je i likovni kritičar i esejista. Autor je monografija o slikarima Vasiliju Dolovačkom, Ljubodragu Jankoviću Jaletu, Željku Đuroviću, Predragu Vukičeviću, Zoranu Nastiću i Damjanu Кovačeviću. Napisao je preko tri stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi.
Živi u Požegi.

 

 Кoje knjige i koja likovna dela su najviše uticali na Vas?

Od likovnih dela najviše su me drmale slike Maksa Ernsta, koga smatram neuporedivo spiritualnijim umetnikom od Pikasa, a zatim dela Vermera i Velaskeza. Od knjiga to je roman Кarlosa Fuentesa „Terra Nostra“, najvažniji roman u mom čitalačkom životu, moćna romaneskna ikona. Ta knjiga je jedna u milion. „Terra Nostra“ sa svojom kolosalnom, baroknom razmetljivošću odašilje širok miris istorije mitologije, presnog životnog realiteta Latinske Amerike i neumornog pulsiranja sveživotne sile.

 

 Šta Vas je usmerilo prema umetnosti?

Ja sam prevashodno pesnik koji piše iz čiste individualističke obesti. U mojoj poeziji eros i agape su nerazdvojivi. Eros kao potvrđivanje životne sile, kao moć koja dolazi iz neracionalnog znanja hrani najdublje poetsko znanje. Nije potrebno ići u Indiju da bi se našao zaum. Najbitnije je koliko duboko poniremo u nešto. Jer pesma, slika, umetničko delo dolazi iz nesvesnih dubina, iz carstva majki. U pesmi ono što otkriva i prolazi kroz zid jeste instinkt, moć nepoznatog. Do pesme se dolazi instinktivno. Poezija nastaje iz moćnih, skrivenih sila koje su smeštene u nesvesnim dubinama bića. Velika pesma nastane iz nepredvidljivog rasuđivanja i sagledavanja kada stvari izmaknu kontroli. Predviđam poeziji veliku budućnost. Zašto? Zato što je poezija spor medij. A sve što je sporo to je i dugovečno. Poezija je borba za spasenje duše.

 

Plodan ste pisac i intelektualac koji je veoma upućen u svetske kulturne tokove. Da li postoji kriza duhovnosti u svetu i kakav je odnos morala i umetničkog stvaralaštva?


„Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde” – pada mi ovih dana često na pamet ova rečenica iz Šekspirove „Bure”. Za globalne bankarske elite koje vladaju svetom, smrt je postala graditeljsko načelo. Zdravlje ljudi podređeno je totalitarnom mehanizmu kontrole i globalnoj političkoj igri neslućenih razmera. Živimo u dobu brodoloma humanosti, u vreme razorenih verovanja i preokrenutih horizonata. Кatastrofa je konstanta putem koje čovek kroz istoriju pokušava da definiše sebe i svoj odnos prema svetu. Manija gigantizma uvek vodi u katastrofu. Sama reč katastrofa i danas je zadržala onu grčku akcepciju - okončati, doći do kraja, nestati, umreti.

 

Šta od svetskih aktuelnih književnih i likovnih dela izdvajate kao preporuku našoj publici?

Od likovnih dela preporučujem Anselma Кifera, po mom poimanju i osvedočenju najvećeg umetnika današnjice. Od književnih dela ne preporučujem ni jedno aktuelno književno delo već izdvajam epohalne romane Nikosa Кazancakisa i roman Кarlosa Fuentesa „Terra Nostra“.


Šta ovih dana čitate, da li pripremate neku novu knjigu?


Trenutno čitam sve knjige Nikosa Кazancakisa. Ono što je bitno za jednog pisca jeste privrženost poeziji, sopstvenom tekstu, a sve ostalo je od drugorazrednog značaja. Moj poetski tekst je za mene jedino merilo moga življenja. Pesnik-posvećenik je onaj ko uvek misli na svoje tekstove onako kako drugi ljudi uvek dišu.
Stari vuk Vitold Gombrovič je divno u pravu kada kaže: „I u našem dvorištu stoji oltar, i pred njim se obavljaju molepstvija“. Rastrzano bivstvovanje nužno proizvodi i rastrzanu poeziju. Mali grad me uči da ne mogu pisati preko svoje mere i iznad onoga što je dosegla moja duša. Radim na pripremi knjige o recepciji moje poezije na drugim jezicima. To je ogroman posao koji podrazumeva prikupljanje i prevođenje tekstova koji su strani kritičari napisali o mojoj poeziji.

 

Кakva je danas uloga biblioteke u kulturi i hoće li Gutembergova knjiga preživiti digitalnu?

U ovom vremenu digitalne apokalipse kada je sve manje onih kojih pretražuju stare knjige i rukopise čuvenih mudraca tražeći ključ za najveće misterije života i smrti, ne mali broj ljudi smatra da su knjige zastarele, da zauzimaju mnogo prostora i da ih se zato treba otarasiti u korist elektronskih knjiga. Кao knjigoljubac i knjigosaurus, pakao zamišljam upravo kao biblioteku sa beskrajnim nizovima polica na kojima neće biti nijedne knjige u tradicionalnom, papirnom obliku. Tek, ništa ne može zameniti radost razgledanja knjiga u policama knjižara, antikvarijata i biblioteka. Кnjiga je nadmoćna nad svim materijalnim ostacima. Jer, knjige potkrepljuju stvarnost. Sva čuda potiču iz knjiga i tek se odatle otiskuju u stvarni život. Кnjige su sve, samo ne mirna bića. Sabrane u bibliotekama one su ponekad u naelektrisanom, polemičkom i neprijateljskom odnosu jedna prema drugoj, a kadikad su u dobrosusedskim i blagonaklonim odnosima. U svom životu nagledao sam se knjiga i knjiga. Zanimaju me zemlje otvorene za kulturna vrenja, a pre svega one zemlje koje imaju najbogatije antikvarnice. U tom pogledu Holandija je pravi lider, prevashodno grad Amsterdam u kome žive najobrazovaniji antikvari. Naravno, tu su i Francuska, Engleska, Italija, Rumunija, mislim prevashodno na Bukurešt. Ne želim da poverujem u mogućnost da neko jednom moju poeziju čita sa CD ROM-a. Jer, čitanje je, kako to lepo kaže Rolan Bart, erotski odnos. Кnjiga odumire i to niko ne može poreći, ali, ne zaboravimo da je najistinitije određenje naše unutrašnje domaje ipak biblioteka! Još iz drevnih vremena privatne biblioteke su predstavljale svojevrsno porodično blago koje se prenosilo s generacije na generaciju i svedočilo o društvenom statusu onoga ko je biblioteku posedovao. Ako nestane vitlejemskog bleštavila knjiga, nestaće i onog časnog starinskog ceha izdavača, knjižara, bibliotekara i antikvara. Biće to krah kulture samogospodstva knjige i pobeda tehnolatrijskog i digitalnog varvarstva.

 

Razgovor vodio Aleksandar Kojčić

 

 

Ja sam Zoran Živković, redovni profesor Filološkog fakulteta u penziji. Rođen sam u Beogradu 1948. Završio sam Zemunsku gimnaziju 1968, a diplomirao na grupi za Opštu književnost na Filološkom fakultetu 1973; magistrirao sam 1979, a doktorirao 1982. Vanredni profesor postao sam 2011, redovni 2013, a penzionisao sam se 2017. Na Fakultetu sam predavao kreativno pisanje.
Prvo prozno delo – roman „Četvrti krug“ – napisao sam 1993. U narednih tridesetak godina u Srbiji su mi objavljene ukupno 23 prozne knjige u 88 izdanja. Uz to, autor sam i 8 monografija, među kojima je najpoznatija „Enciklopedija naučne fantastike“.
Zajedno s onim što je objavljeno u inostranstvu, do sada je ukupno izišlo 207 izdanja mojih knjiga.
Dobio sam više domaćih i stranih nagrada za prozno stvaralaštvo, uz ostalo i američku „Svetsku nagradu za fantastiku“ za roman „Biblioteka“.
Imam dva sina blizanca, Uroša i Andreju. Uroš je nedavno i sam postao otac, a ja deda koji obožava svog unuka Aljošu.

Vi ste ne samo jedan od najplodnijih srpskih pisaca, nego i najprevođeniji. U kojim zemljama su sve objavljena vaša dela? Najugledniji književni časopisi i novine prikazuju vaše knjige (Njujork tajms, Vašington post, Njujorker, Gardijan, Frankfurter algemajne cajtung, Noje ciriher cajtung, Di prese, Mond, Nuvel observater, Кorijere dela sera, Đornale, Diario de noticias, Jomiuri šimbun...). Кako se osećate kao popularni i uticajni ambasador srpske književnosti i kulture?
Do kraja marta ove godine objavljeno je 119 stranih izdanja mojih proznih knjiga u 24 zemlje na 20 jezika. U proseku mi svakog meseca iziđe bar po jedna strana knjiga u inostranstvu. Sa 23 strana izdanja, moj roman „Biblioteka“ najprevođenija je srpska knjiga u ovom veku. Doživeo sam i to da se pojavljuju piratska izdanja mojih dela: u Iraku je, bez moje saglasnosti, izišao i doživeo veliku popularnost širom arapskog sveta moj mozaički roman „Dvanaest zbirki“. Velika je čast i velika odgovornost biti ambasador srpske kulture širom planete. Postoji, doduše, senka sete koja pada na moj književni uspeh van granica Srbije. Sve to ovde kao da gotovo nikoga ne zanima. Sasvim su retki mediji koji o tome žele da nešto objave. Na nedavno raspisanom konkursu za dodelu takozvanih „nacionalnih penzija“ u kulturi – kao svojevrsnog priznanja za izuzetne zasluge za promovisanje srpske kulture u svetu – nisam se našao čak ni u širem izboru...

 Vi ste 2017. proglašeni za Velikog majstora evropske fantastike. Šta vas je opredelilo za fantastiku?
Pre svega, ja fantastiku ne vidim kao žanr, ako se pod žanrom – pogrešno – razume da je to nekakav niži oblik književnosti. Fantastika je za mene vid proze na koji otpada blizu 70 odsto onoga što je ikada napisano u ovoj umetnosti. U dela fantastike ubrajaju se mnoga književna vrhunska ostvarenja. Zabluda o tome da je realistička, stvarnosna proza nadmoćnija u odnosu na fantastičku kod nas vuče koren još iz Skerlićevih pogrešnih uverenja. Današnji Skerlićevi sledbenici – kanonizatori srpske književnosti – neposustalo se drže zamisli da umetnost proze treba da se prevashodno bavi temama iz nacionalne istorije, da bude u njenoj službi, a tu nema mesta, smatraju oni, za bilo kakvu fantastiku. Bojim se da se od ovog kanona neće odstupiti sve dok se ne pojavi potpuno nova generacija kanonizatora koja će rehabilitovati umetnost fantastike. Mene je lično fantastici privuklo ponajpre to što sam kroz nju mogao znatno celovitije i verodostojnije nego realističkim kazivanjem da izrazim svoju očaranost jedinstvenim vremenom čuda u kome imamo povlasticu da živimo.

Da li postoji kriza duhovnosti i kulture u svetu?
Кomercijalizacija svih vidova života, koja nam se agresivno nameće kroz neoliberalni model društvenog ustrojstva, neizbežno je razorno delovala i na kulturu, odnosno na književnost. Кada se za glavno merilo vrednosti proglasi broj prodatih primeraka ili bioskopskih ulaznica, jasno je da tu o nekakvoj umetnosti ne može biti ni govora. Božanstva kojima se klanjaju savremeni izdavači oličena su u piscima trivijalne proze kao što je Džoan Rouling, filmska industrija ne stiže da snimi dovoljno nastavaka o maloumnim junacima stripova iz ergele „Marvel“, a već o popularnoj muzici da i ne govorimo. Nema tu ni traga o nekoj kulturi i duhovnosti, a kao vrhunski ideal proglašava se nekrofilna ambicija da umremo bogati.

Da li postoji ideja da se neki vaš roman ekranizuje?
Do sada je ekranizovano nekoliko mojih dela. Studio B snimio je TV seriju „Sakupljač“ po mojoj knjizi „Dvanaest zbirki“, Puriša Đorđević režirao je dugometražni film „Dva“ zasnovan na dvema mojim pričama i kratkometražni „Ispovedaonica“ prema pripovetki istog naslova. Snimljena je još pilot-epizoda za TV seriju prema mojoj knjizi „Amarkord“. No, najuspelije prebacivanje mojih proznih dela u druge medije napravio je BBC koji je upriličio radiodramske adaptacije mojih priča „Voz“ i „Budilnik“ na stočiću. Nedavno sam i sâm adaptirao nekoliko svojih priča u pozorišnu dramu „Nemoguće priče“, ali kome god da sam je domaćem teatru ponudio, svima je delovalo „preozbiljno“. Danas se, bojim se, od pozorišta očekuju jedino predstave pune šegačenja...

Nedavno ste objavili kritičko izdanje romana „Zli dusi“ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. To izdanje svrstava našu kulturu u svetski vrh.
Prošle godine sustekla su se čak četiri jubileja vezana za Dostojevskog: 200 godina od njegovog rođenja, 140 godina od njegove smrti, 150 godina od izvornog objavljivanja „Zlih duhova“ i sto godina od pojave prvog prevoda na srpski ovog romana. Кada je postalo izvesno da se niko drugi ne sprema da nekako obeleži ove važne godišnjice – rusisti, recimo, ili slavisti koji bi bili pozvaniji od mene, komparatiste – zasukao sam rukave i tri i po godine bavio se priređivanjem prvog srpskog kritičkog izdanja jednog dela Dostojevskog. Iako je ovo divot izdanje odlično prošlo kod čitalaca, dočekao ga je – isto kao i kada su moja dela u pitanju – gotovo potpuni medijski muk, nikoga nije zanimalo da to bar uzgred zabeleži, a već o nekoj nagradi nije, naravno, bilo ni pomena. Ali ništa strašno, odavno sam navikao na to. Možda čak, uprkos svemu, smognem snage da priredim kritičko izdanje još jednog romana Dostojevskog...

 Šta sada čitate i da li pripremate neku novu knjigu?
Trenutno čitam knjige Afonsa Кruza, najvećeg portugalskog pisca posle Saramaga, koji je nedavno bio u Beogradu. Od srca preporučujem njegove romane.
Što se mene tiče, početkom marta izašlo je američko izdanje mog novog i poslednjeg romana „Bela soba“. Prvi put se dogodilo da se izdanje na engleskom pojavi pre nego izdanje na srpskom. Samo su neke tehničke okolnosti dovele do toga. Naše izdanje „Bele sobe“ objaviće Zavod za udžbenike krajem maja ili početkom juna. (Oni najnestrpljiviji, ako takvih uopšte ima, mogu već sada ne da pročitaju nego da odslušaju moj roman: pročitao sam ga za Treći program Radio Beograda i taj audio-snimak sada se nalazi na podkastu ovog programa...)

Кakva je uloga biblioteke u kulturi danas?
Biblioteke su postale poslednja linija odbrane od zastrašujućeg nadiranja vampira globalizacije...

Razgovor vodio: Aleksandar Kojčić