Биографски и библиографски подаци, награде...

Селимир Радуловић (Цетиње,1953) je објавио једанаест песничких књига: Последњи, дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016, 2018),  Дванаест  (2018), О дукату с ликом старца (2020), У царству ветрова арамејских (2022), књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017), Исповест тумача царевог сна (2019), Седам малих дрхтаја (2021).  

У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела, I–V (2013).

Аутор је књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020), монографије о Светом Сави (2020), заједно с Епископом Новосадским и Бачким др Иринејом и пет антологија/хрестоматија. Антологија Златни век српског песништва имала је три издања (2010, 2019, 2022).

Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015). У часопису Нова мисао, у новембру 2022, објављен је темат Светло из очеве колибе, посвећен књижевном делу Селимира Радуловића.

О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић / Лако језгро песништва (2015) и Саша Радојчић / За светлом из очеве колибе (2018).

Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).

Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба, 2016), руском (Свет иных пространств, 2017), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα, 2017), немачком (Der Hauch des kleinen Gebets, 2018), енглеском (The light from my father’s hut, 2021) и словачком (Svetlo z otcovej koliby, 2022) језику.

За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремскокарловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ, Повељу Мораве, Награду Књига године Друштва књижевника Војводине, Награду Деспотица Ангелина Бранковић, Награду Кондир Косовке девојке, Теслину голубицу, Медаљу Константина Философа, Словенске уније из Чешке, Награду за животно дело Културног центра Војводине Милош Црњански, Награду Ђура Јакшић, Змајеву награду Матице српске, Награду Лаза Костић, Награду Стеван Пешић, Златну медаљу за заслуге Председника Републике, Орден Светог Стефана Лазаревића Светог Синода Српске Православне цркве, Награду Милан Богдановић, Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије,  Награду Ђура Даничић, Награду Филип Вишњић, Награду Теодор Павловић (за животно дело), Печат херцега Шћепана, Награду Premio internazionale d'eccellenza Citta del Galateo (Италија), Награду Светосавски златник Српског националног савјета Црне Горе, Награду Бранко Ћопић, Српске академије наука и уметности, Награду Душан Васиљев, Награду Марко Миљанов, Удружење књижевника Црне Горе.

Управник je Библиотеке Матице српске. Живи у Новом Саду.

 

Ваш живот је органски повезан са књижевношћу. Које су прве књиге које сте читали у детињству и које су вам и данас у сећању?

Остала ми је дубоко урезана у сећање једна жута, искрзана, књига, коју сам, као четрнаестогодишњак, угледао у великој (јединој) спаваћој соби. Узео сам је из знатижеље, јер сам дотад читао само епску поезију и бајке, урањајући у неколико уводних реченица.

Наредних месец дана нисам је испуштао из руку, махом у вечерњим сатима, пре спавања. Толико ми је требало времена да се изборим са књигом на чијим је корицама писало Ф. М. Достојевски Злочин и казна. Четири године касније, по окончању гимназије на Цетињу, ошишао сам се до главе, да не бих излазио из куће, борећи се са двадесетак (тек објављених) томова превода аутора с иницијалима ФМД. Како тада, тако и данас! Сетни пророк Европе, како је Фјодора Михајловича Достојевског називао Авва Јустин, један је од најповлашћенијих цивилизацијских и књижевних знакова.

Широк је дијапазон жанрова који се везују за ваше стваралаштво. Читаоци вас препознају као песника, као писца који бележи и промишља духовне карактристике времена у коме живи, али и есејисту који се суочава са темељним питањима данашње културе, политике и путева којим иде човечанство... Ваше виђење свих ових тема увек пролази кроз призму српског погледа на свет. Да ли, у ствари, ви обнављате ренесансну целовитост у наше распарчано доба?

Деведесетих година прошлог века, Борислав Михајловић Михиз, један од најугледнијих и најобразованијих српских интелектуалаца, записао је да у сваком Србину чучи Југословен. Он је, дакле, имао профилисану свест о последицама наслеђа титоистичке прошлости, особито у брижљиво грађеним противуречјима у српском друштву, уз чију помоћ се контролисала Србија. И данас је то велики проблем – сагледавати свет из перспективе европског модела мишљења, а не по мери рецидива југословенске (идеолошке) јавне свести. Зло се, нажалост, није чупало с кореном; ми се не лечимо лек узимајући, већ рану на рану додајући! У праву је Мило Ломпар када нe пристајe на обнављање тзв. српске кривице, с новим идеолошким предзнаком, након пада Берлинског зида, и крвавог грађанског рата у бившој Југославији. Шта, дакле, предузети да би се очувала духовна повезаност Срба и каква је, у томе, улога институција и појединаца. Морамо се, најпре, утврдити у ставу да је  титоизам мера банкрота српске државне и националне идеје, упорно обесмишљавати став  да је свака национална оријентација национализам, шовинизам или фашизам и научити (за сва времена) дефиницију титотизма – као антируског (у спољној политици) и антисрпског понашања (у унутрашњој политици). Неопходно је, надаље, да би се обеснажили противречја унутар корпуса нашег народа, уобличити интегралистичку културну политику, усмеравајући нашу сабраћу у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској, на неку врсту саобразне културе и саобразног гледања на ствари с матицом државом (Мило Ломпар). Велику улогу у томе имају, наравно, два најугледније (сестринске) установе српског народа, Српска академија наука и уметности и Матица српска, али и сви (угледни) појединци (научници, уметници). Само тако ћемо успети да отклонимо преопасни вирус партикуларизма, односно, непотребне расколничке поделе – на Србијанце, Војвођане, Херцеговце, Црногорце, Босанце!

Пуно је послова пред нама, а мало дана. Онај код кога је кадионица не сме оклевати. Неопходно је да када, без многих и великих речи, да ради – пали свеће, сипа, без речи, уље у кандило, не би ли свануло српској души. У супротном, може ли се замерити песнику, који саображавајући јеванђеоску тишину с имагинативним бојама слатке преданости музама, изусти – како је мрачно у свету, Господе? – питајући, заправо, има ли краја савременом српском вапају. Одговор на ово питање садржан је у одговору на питање – има ли у нама још здравих зрна из којих може израсти нови живот!? У том одговору налази се кључ за разумевање одговора на Проповедниково питање – какве ли користи од труда у ветар!? Али и кључ за разумевање веродостојног слова Светог и Равноапостолног Николаја Србског, из Жичког устава – да би уредили државу морамо, претходно, уредити породицу, да би уредили породицу морамо, претходно, редити сваког појединца, а да бисмо уредили сваког човека морамо га приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином.

Шта сада читате и шта сматрате обавезним штивом за сваког савременог човека, посебно за наше сународнике?

Савремено занатлијско писмо је удовољило основним законима свете писмености, али није испунило услове препознатљиве у онтолошком континуитету певања песме – од Хомера, преко најлепше и највеће књиге песама и романтичара, до последњег великог певача Рајнера Марије Рилкеа. Стога сам, готово сваког дана, усресређен на странице јединствене архетипске структуре, која се простире од Дантеове архитектонске до Роблеове дезинтеграције, у којој су смештене готово све књижевне матрице. Једнако томе и ка великој реци светоотачке литературе – ка делима Светог Јована Антохијског, Светог Григорија Богослова, Светог Исака Сирини, Светог Игњатија Брјанчининова и многих других светала хришћанског Истока.

Кад је реч о песништву – у последња два десетлећа, свакога дана, читам исте књиге – Хомера, Овидија, Шекспира, Милтона и вечну браћу немачку (Хелдерлина, Тракла и Рилкеа).

Сви су они велики песнички знаци који су уобличавали своје књиге угарцима певајуће ватре.

Да ли ће филмови и телевизијске серије да „прогутају“ Гутенбергову галаксију?

Од тога каква нам је књига, односно, култура зависи и одговор на питање колико ми, уопште, значимо на ваги постојања, односно, у којој се мери савремени српски (и европски) човек приближава бићу, у којој мери наслућује да бива и у којој мери му се, гдекад, свет, уз помоћ извора унутрашње снаге, указује и мимо оног што му се само привиђа. Српска култура не може опстати без свести о томе да је култура, али и да је српска, у органској вези с нашим коренима и нашом традицијом.

Када је реч о књизи, извесно је да и она дели судбину савременог света и савременог човека, с њиховим обеспокојавајућим бојама, звуцима, мирисима. Ви знате да није мали број савремених (европских) теоретичара културе који предочавају да живимо у времену краја књиге и да ће се библиотеке, овакве какве су данас, претворити у мемљиве музеје, а да је наша стварност (и будућност) дигитална библиотека. Јер, веле они, као што је у 19. веку, изградњом мреже железничког саобраћаја, престала потреба за пловним каналима Централне Европе, тако ће и дигитализоване библиотеке укинути потребу за библиотекама у старинском смислу речи. Припадам групи завереника (илузиониста), скромних, у социјално-економском смислу, драгоцених у стратешком смислу, који верују да су кључеви српске куће у нашим рукама. Што је разумљиво, будући да је књига кључ од било које нормалне европске куће. И то није само утешно већ и истинито, па, ако хоћете, и спасоносно. Као што је утешна, веродостојна и спасоносна реч светих отаца, да није богат онај који има обиља многог, већ онај што не потребује много!

Каква је будућност библиотеке као једне од кључних установа универзалне културе?

Библиотека је слика онога што јесмо, она је слика и онога што нисмо; она прихвата, али и одбацује; она је избор који никог не оставља равнодушним, избор који обеснажује други избор, онај који није направљен. На известан начин, паралелни свет који улива сигурност и страх, у исти мах. То каталогизовано царство имагинације има, наравно, своја ограничења – просторна, временска, естетска, али и свог мрачног духа, који призива аветињску библиотеку испуњену сенима одсутних дела. Ослушнимо дистих Вилијама Блејка –

И ти и ја Библију читамо дању и увече

Ал' теби црно где мене бело рече.

Живот библиотека је вековечит и трајаће, без обзира на то што мисли савремени разломак и одломак човека, који понавља – тело сам и само тело!