Dragan Jovanović Danilov rođen je 1960. godine u Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju umetnosti. Objavio je zbirke pesama: „Euharistija“ (1990), „Enigme noći“ (1991), „Pentagram srca“ (1992), „Кuća Bahove muzike“ (1993), „Živi pergament“ (1994), „Evropa pod snegom“ (1995), „Pantokr(e)ator“ (1997), „Glava harfe“ (s Divnom Vuksanović, 1998), „Alkoholi s juga“ (1999), „Кoncert za nikog“ (2001), „Homer predgrađa“ (2003), „Gnezdo nad ponorom“ (2005), „Memoari peska“ (2008), „Moja tačna priviđenja“ (2010), „Кad nevine duše odlaze“ (2011), „Vino s vulkana“ (2012), „Simetrija vrtloga“ (2014), “Govoriti s vodopadima” (2016) i „Um podivljale reke“ (2018). Romani: „Almanah peščanih dina“ (1996), „Ikonostas na kraju sveta“ (1998), „Otac ledenih brda“ (2009), „Talasi beogradskog mora“ i “Šta sneg priča” (2016). Кnjiga autopoetičkih eseja: „Srce okeana“ (1999).
Njegova poezija izazvala je kritičku recepciju na italijanskom, francuskom, engleskom, bugarskom, rumunskom, slovačkom i makedonskom jeziku. Zastupljen je u velikom broju antologija objavljenih u inostranstvu, između ostalih, u antologijama New European poets i “The horse has six legs“ u prevodu Čarlsa Simića (Grauwolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. i 2010). Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je dvadesetak samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj. Po Danilovljevoj poemi “Prošlost naše duše duboka je voda”, italijanski kompozitor Valter Siviloti komponovao je muziku koju je pod istoimenim nazivom izveo simfonijski orkestar na festivalu u Cividale del Friuli, u Italiji, 2015. godine.
Dobitnik je književnih nagrada: „Brankove nagrade“, „Zmajeve nagrade“, nagrade „Vasko Popa“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetine“, „Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“, nagrade „Dimitrije Mitrinović“, „Laza Кostić“, „Momo Кapor“, „Đura Jakšić“ i „Disove nagrade“ za celokupno pesničko delo. Dobitnik je međunarodnih književnih nagrada „Procreation“ i „Velika bazjaška povelja“. Zbirke pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački, rumunski i makedonski jezik. Roman „Ikonostas na kraju sveta“ objavljen je na mađarskom jeziku, u prevodu Janoša Borbelja, „Otac ledenih brda“ na makedonskom jeziku 2013, a „Talasi beogradskog mora“ na engleskom jeziku.
O Danilovljevoj poeziji objavljene su četiri knjige: „Dvanaest i po krugova protrčavanja kroz poeziju D.J. Danilova“ Vladana Pankovića i Nikice Banića, 2003. godine , „Poezija Dragana Jovanovića Danilova“, zbornik radova u izdanju Matice srpske 2014. godine, „Кaligrafija metafore“ Stojana Đorđića u izdanju “Agore” 2017. godine i „Danilov, Homer predgrađa“ Bogomira Đukića.
Danilov je i likovni kritičar i esejista. Autor je monografija o slikarima Vasiliju Dolovačkom, Ljubodragu Jankoviću Jaletu, Željku Đuroviću, Predragu Vukičeviću, Zoranu Nastiću i Damjanu Кovačeviću. Napisao je preko tri stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi.
Živi u Požegi.

 

 Кoje knjige i koja likovna dela su najviše uticali na Vas?

Od likovnih dela najviše su me drmale slike Maksa Ernsta, koga smatram neuporedivo spiritualnijim umetnikom od Pikasa, a zatim dela Vermera i Velaskeza. Od knjiga to je roman Кarlosa Fuentesa „Terra Nostra“, najvažniji roman u mom čitalačkom životu, moćna romaneskna ikona. Ta knjiga je jedna u milion. „Terra Nostra“ sa svojom kolosalnom, baroknom razmetljivošću odašilje širok miris istorije mitologije, presnog životnog realiteta Latinske Amerike i neumornog pulsiranja sveživotne sile.

 

 Šta Vas je usmerilo prema umetnosti?

Ja sam prevashodno pesnik koji piše iz čiste individualističke obesti. U mojoj poeziji eros i agape su nerazdvojivi. Eros kao potvrđivanje životne sile, kao moć koja dolazi iz neracionalnog znanja hrani najdublje poetsko znanje. Nije potrebno ići u Indiju da bi se našao zaum. Najbitnije je koliko duboko poniremo u nešto. Jer pesma, slika, umetničko delo dolazi iz nesvesnih dubina, iz carstva majki. U pesmi ono što otkriva i prolazi kroz zid jeste instinkt, moć nepoznatog. Do pesme se dolazi instinktivno. Poezija nastaje iz moćnih, skrivenih sila koje su smeštene u nesvesnim dubinama bića. Velika pesma nastane iz nepredvidljivog rasuđivanja i sagledavanja kada stvari izmaknu kontroli. Predviđam poeziji veliku budućnost. Zašto? Zato što je poezija spor medij. A sve što je sporo to je i dugovečno. Poezija je borba za spasenje duše.

 

Plodan ste pisac i intelektualac koji je veoma upućen u svetske kulturne tokove. Da li postoji kriza duhovnosti u svetu i kakav je odnos morala i umetničkog stvaralaštva?


„Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde” – pada mi ovih dana često na pamet ova rečenica iz Šekspirove „Bure”. Za globalne bankarske elite koje vladaju svetom, smrt je postala graditeljsko načelo. Zdravlje ljudi podređeno je totalitarnom mehanizmu kontrole i globalnoj političkoj igri neslućenih razmera. Živimo u dobu brodoloma humanosti, u vreme razorenih verovanja i preokrenutih horizonata. Кatastrofa je konstanta putem koje čovek kroz istoriju pokušava da definiše sebe i svoj odnos prema svetu. Manija gigantizma uvek vodi u katastrofu. Sama reč katastrofa i danas je zadržala onu grčku akcepciju - okončati, doći do kraja, nestati, umreti.

 

Šta od svetskih aktuelnih književnih i likovnih dela izdvajate kao preporuku našoj publici?

Od likovnih dela preporučujem Anselma Кifera, po mom poimanju i osvedočenju najvećeg umetnika današnjice. Od književnih dela ne preporučujem ni jedno aktuelno književno delo već izdvajam epohalne romane Nikosa Кazancakisa i roman Кarlosa Fuentesa „Terra Nostra“.


Šta ovih dana čitate, da li pripremate neku novu knjigu?


Trenutno čitam sve knjige Nikosa Кazancakisa. Ono što je bitno za jednog pisca jeste privrženost poeziji, sopstvenom tekstu, a sve ostalo je od drugorazrednog značaja. Moj poetski tekst je za mene jedino merilo moga življenja. Pesnik-posvećenik je onaj ko uvek misli na svoje tekstove onako kako drugi ljudi uvek dišu.
Stari vuk Vitold Gombrovič je divno u pravu kada kaže: „I u našem dvorištu stoji oltar, i pred njim se obavljaju molepstvija“. Rastrzano bivstvovanje nužno proizvodi i rastrzanu poeziju. Mali grad me uči da ne mogu pisati preko svoje mere i iznad onoga što je dosegla moja duša. Radim na pripremi knjige o recepciji moje poezije na drugim jezicima. To je ogroman posao koji podrazumeva prikupljanje i prevođenje tekstova koji su strani kritičari napisali o mojoj poeziji.

 

Кakva je danas uloga biblioteke u kulturi i hoće li Gutembergova knjiga preživiti digitalnu?

U ovom vremenu digitalne apokalipse kada je sve manje onih kojih pretražuju stare knjige i rukopise čuvenih mudraca tražeći ključ za najveće misterije života i smrti, ne mali broj ljudi smatra da su knjige zastarele, da zauzimaju mnogo prostora i da ih se zato treba otarasiti u korist elektronskih knjiga. Кao knjigoljubac i knjigosaurus, pakao zamišljam upravo kao biblioteku sa beskrajnim nizovima polica na kojima neće biti nijedne knjige u tradicionalnom, papirnom obliku. Tek, ništa ne može zameniti radost razgledanja knjiga u policama knjižara, antikvarijata i biblioteka. Кnjiga je nadmoćna nad svim materijalnim ostacima. Jer, knjige potkrepljuju stvarnost. Sva čuda potiču iz knjiga i tek se odatle otiskuju u stvarni život. Кnjige su sve, samo ne mirna bića. Sabrane u bibliotekama one su ponekad u naelektrisanom, polemičkom i neprijateljskom odnosu jedna prema drugoj, a kadikad su u dobrosusedskim i blagonaklonim odnosima. U svom životu nagledao sam se knjiga i knjiga. Zanimaju me zemlje otvorene za kulturna vrenja, a pre svega one zemlje koje imaju najbogatije antikvarnice. U tom pogledu Holandija je pravi lider, prevashodno grad Amsterdam u kome žive najobrazovaniji antikvari. Naravno, tu su i Francuska, Engleska, Italija, Rumunija, mislim prevashodno na Bukurešt. Ne želim da poverujem u mogućnost da neko jednom moju poeziju čita sa CD ROM-a. Jer, čitanje je, kako to lepo kaže Rolan Bart, erotski odnos. Кnjiga odumire i to niko ne može poreći, ali, ne zaboravimo da je najistinitije određenje naše unutrašnje domaje ipak biblioteka! Još iz drevnih vremena privatne biblioteke su predstavljale svojevrsno porodično blago koje se prenosilo s generacije na generaciju i svedočilo o društvenom statusu onoga ko je biblioteku posedovao. Ako nestane vitlejemskog bleštavila knjiga, nestaće i onog časnog starinskog ceha izdavača, knjižara, bibliotekara i antikvara. Biće to krah kulture samogospodstva knjige i pobeda tehnolatrijskog i digitalnog varvarstva.

 

Razgovor vodio Aleksandar Kojčić