Интервју са Aлександром Гајшеком
Које књиге памтите и које су на вас највише утицале у детињству?
Морам признати да су у мом детињству највећи утицај на мене оставили не толико књиге колико – стрипови. Захваљујући Алан Форду, научио сам да читам још пре школе. Брат и ја смо имали праву ризницу стрипова – стотине примерака: од Великог Блека, Команданта Марка и Загора, до Мандрака, Умпах Паха, Фантома, Стрипотеке, Таличног Тома, Принца Валијанта, па све до Билијеве џепне армије. Та мала библиотека стрипа кружила је међу нашим другарима, нестајала под ђачким клупама и често се није враћала – али је остајала у нама. Касније, у школи, најдубљи траг оставили су ми Орлови рано лете Бранка Ћопића и Нушићева Аутобиографија. Посебно ово друго дело – није то само роман и није само пишчева животна прича. То је филозофија хумора, животна мудрост са осмехом, врхунац његовог комедиографског дара. По мени – најдуховитије дело српске књижевности.
Да ли се понекад враћате тој раној литератури?
Искрено, ретко се враћам тој раној литератури – више ме обузима оно што сам читао касније. Али ваше питање ме подсетило на Нушићеву Аутобиографију и пробудило у мени жељу да је поново узмем у руке. Хвала вам на том дару сећања.
Ви сте добар познавалац савремене српске културе. Разговарали сте са нашим највећим писцима, генерално уметнициа, научницима и духовницима.Колико дела савремених српских уметника утичу на формирање нашег идентитета и погледа на свет?
Уверен сам да дела наших уметника, писаца, научника и духовника имају моћ да обликују наш идентитет и усмере нас ка суштински значајном животу. Најбољи пример за то је академик Владета Јеротић. Продао је преко милион књига, а сваки динар усмерио у своју Задужбину. Али оно што је још снажније од те чињенице јесте дубина којом су људи прихватали његове речи. Од 1997. до данас непрестано добијам поруке које се своде на једно: „Читајући и слушајући Владету Јеротића, променио сам живот и постао бољи човек.“ Ако то није доказ просветитељства – не знам шта јесте.
Које књиге читате у последње време и шта бисте препоручили нашим читаоцима?
Од савремених домаћих аутора, посебно пратим и препоручујем дела Сање Домазет – било да су у питању романи, есеји, путописи или Божанствени безбожници. Њено писање има ретку метафоричку дубину и поетску раскош. Са друге стране, све мање ме привлачи савремена светска продукција – мало која књига ме заиста освоји. Зато се често враћам великанима – Томасу Ману и, наравно, Достојевском. Када већ говоримо о снази уметности – није случајно то што га зову "тринаестим апостолом". Професор на Теолошком факултету у Москви ми је рекао да студенти као разлог зашто су уписали факултет најчешће наводе – "зато што смо читали Достојевског". То говори више од сваке анализе.
Да ли филм преузима публику књижевности?
Не верујем у ту поделу. Они који воле добар филм, читају и добру књигу. То је једна иста, захвална публика – жедна смисла и лепоте. И кад смо већ код филма, не могу а да не препоручим дела Андреја Звјагинцева – по мени, најбољег редитеља данашњице. Снимио је пет филмова, а сваки је ремек-дело. Оно што је у књижевности белетристика, у филму су његова остварења. Ретко ко данас уме да тако дубоко и потресно исприча причу.
Да ли је дигитална цивилизација угрозила Гутенбергову и да ли библиотеке још имају своју кључну и незаменљиву улогу у култури?
Овде ћу бити помало песимистичан. Да, дигитална цивилизација је озбиљно угрозила Гутенбергову – а библиотеке више немају ону централну улогу коју су некад имале у културном животу. Али књига, као жива реч у корицама, неће нестати. Јер увек ће постојати једно мало племе – одани, посвећени читаоци који ће се, упркос свему, враћати лепој литератури. И у том племену – ми који верујемо у реч – нећемо бити сами.
Разговор водио: Александар Којчић
Интервју са Мајом Херман Секулић
Маја Херман Секулић (Београд, 17. фебруар 1949) српска је песникиња, романописац, есејисткиња и преводилац. Предавала је на Принстону (1985—1989) и Ратгерсу (1982—84), била гост-предавач на Универзитетима Харварду, Колумбији, Ајови од 1989. године. Објавила је збирке песама, романе, критике, есеје, приказе, предговоре, капиталне преводе и критичка издања књига светских писаца, великих теоретичара, Нобеловаца као и млађих аутора. Њена дела су превођена на више светских језика.
1. Ви сте одрасли у амбијенту који је доминантно одређивала књижевност. Која су ваша најранија сећања на литературу и чега се данас најрадије сећате из детињства?
Одрасла сам поред оца који је у мом најранијем детињству први превео Кафкин Процес и тако сам још у основној школи слушала о Кафки. Много сам читала чак сам журила кући да читам Буденброкове са једно 12 година. Тада сам негде написала, чак илустровала свој први роман “Пут на Сатурн” инспитисан Жил Верном и самоиздала га! Са 14 година, када сам из породичних разлога напустила моју Класичну гимназију у Београду, у коју сам пошла са 10 година и почела тада већ да учим латински а са 12 старогрчки, и прешла у гимназију Змај у Новом Саду, добила сам и прву прес легитимацију као дописник средњошколског издања листа Индекс заједно са Драганом Клајићем, касније професором драматургије и директором Позоришног архива у Амстердаму. Ту је уредник подлистка био је Стева Никшић, касније главни уредник НИН’а, а главни уредник познати песник Перо Зубац. То су моји почетци..
2. Вашу породицу посећивали су најзначајнији српски и светски књижевници свога доба. Какве успомене вас везују за те тренутке?
У мом најранијем детињству стални гости су били наши врхунски интелектуалци и најбољи пријатељи мог оца Богомира, као што су Ото Бихаљи Мерин са супругом Лизом, и Хуго Клајн са супругом Станом Ђурић Клајн, затим рецимо Радомир Константиновић са супругом Каћом, која је уједно била и уредница мом оцу у Космосу, а која је тада једном приликом довела код нас и самог Семјуела Бекета. Ја сам то углавном доживела испод трпезаријског стола играјући се са луткама док су они водили те високоумне разговоре. На мене су тада неизбрисив утисак оставили прелепи томови велелепног Пропилен Велтгешихта на готици, чији се један једини примерак чува у САНУ, са невероватно лепим репродукцијама најпоѕнатијиџ светских ремекдела уметности која су дефинитивно формирала моју естетику.
3. Ваш боравак у Америци и докторат на Принстону отворили су вам многа познанства са најистакнутијим интелектуалцима. Са неколико добитника Нобелове награде направили сте изузетне интервјуе који су заправо есеји о њиховом погледу на свет и на књижевност. Објављени су у вашој књизи „Скице за портрете“. Молим вас да издвојите неке утиске из разговора са овим ствараоцима.
Ја сам, као што знате, од најранијег детињства била окружена великим умовима па не осећам да ми је боравак у Америци посебно отворио неку прилику да се упознам са најистукнатујим интелектуалцима, јер сам неке знала и из Београда, као што је амерички песник лауреат Марк Стренд, прво преко Гађанског, који је тражио мене и постао мој блиски пријатељ и виђали смо се у Задру и Риму пре Њујорка , или Јосиф Бродски,преко Киша, или Сузан Зонтаг, преко Матвејевића и Бродског, итд, тако да је то пре био један књижевни круг. А са некима сам пак сарађивала преко мог превођења и писања о њима те су ме они звали да дођем да студирам код њих као Нортроп Фрај у Торонто, или Харолд Блум, на Јел. Углавном никог нисам морала да јурим него су то биле неке природне, узајамне наклоности или препознавања. Принстон је пак као први међу Ајви лиг универзитетима сигурно отворио нека врат и допринео сусрету рецимо са Рене Велеком, али то није било пресудно. Углавном су то била права пријатељства или сарадње из којих су се изродили ти разговори за разлику од новинарских интервјуа. Неко је рекао да сам била њихов пријатељ и равноправни саговорник управо зато што од малена немам страх од ауторитета.
4. Која књижевна дела и данас одређују путоказе вашег прозног и поетског стваралаштва.
На мене је можда најдубљи утисак у младости оставио роман “Чаробни брег” Томаса Мана, онда се у мени на студијама Опште књижевности наталожила цела светска литертура и теорија, којом сам се дуго бавила, док је мој докторат на Принстону био делом посвећен његовом Доктору Фаустусу, поред Џојсовог Уликса и Петрограда Андреја Бјелог ту су и Вирџинија Вулф и Т.С. Елиот, и улога пародијских облика у модернизму, који су можда присутни и код мене. Код нас је мој докторски рад објављен као нешто скраћено издање под насловом Књижевност преступа.
Од наших аутора вероватно су ми је најдражи Васко Попа и Милош Црњански, они јесу моји путокази, мада је мој отац оштро полемисао са овим последњим, гле чуда, а ја то нисам дуго ни знала! Међутим, не знам да ли ико од њих има директан утицај на моје писање, мада енглески критичар Ричард Беренгартен изгледа боље види од наше заспале критике те подвлачи неке сличности са Попом у мом истраживању и рушењу наших митова као што чиним у поемама “Госпа од Винче” и “Силна Јерина”.
5. Добили сте ласкава међународна признања за своје романе. Најновије је италијанска награда за роман „Девет живота Милене Павловић Барили“. Литературом сте осветлили и многе друге знамените жене из наше историје: „Силна Јерина“, „Ma Belle, прва америчка дама Србије“. Да ли ћете нас обогатити још неким романом на овоме фону?
Да, роман о Милени је доживео чак 3 издања на италијанском, док, мада распродат, још тражимо издавача за 2. издање на српском, а доајен нашег филма Здравко Шотра недавно је написао сценарио за филм по тој књизи. Иначе, управо је у Свескама објављена моја поема u 10 pevanja “Ја, Драгиња, краљица, Српкиња” посвећена толико неправедно озлоглашеној Драгој Машин у жељи да је рехабилитујем и још једном разбијем лажне митове као што сам то урадила и са Јерином, а за коју си ти својевремено рекао да је моја поема наш свети Грал.
6. Ваш трактат „Дигитална галаксија“ у светским размерама је пионирско дело о новом медијуму. Да ли Гутенбергова галаксија може да издржи утакмицу са дигиталном?
Још увек верујем да може, али не знам да ли литературе уопште може да издржи утакмицу са вештачком интелигенцијом. То је оно што ме брине и чиме се бавим ових дана у оквиру међународне Академије етике из Индије, чији сам потпредседник. Али то може, као и све друге новине, да нам и користи ако га употребимо на прави начин о чему та моја књига и говори и само сам додала једну страну о томе у новом издању.
7. Да ли ће библиотека као врховни институт културе имати своје место и у будућности?
Хоће сигурно, само не можда баш у истом облику.
8. Користимо прилику и да вам с поносом честитамо номинацију за Нобелову награду за коју вас је 2024. године кандидовала Међунapодна академија етике из Индије.
Да, хвала најлепше, шансе су нулте или минималне, неки пак моје шансе мере са Ани Ерно у моју корист, али ја немам никакве илузије, јер сам чула да је један Киплинг био номинован 21 пут, а ко зна колико пута су кандидовани Андрић или Крлежа, Десанка или Попа, али част и за мене и за нашу земљу је велика.
Разговор водио: Александар Којчић