Dejan Atanacković

Luzitanija

„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao.“ - Nikola Dragomirović

„Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.“

Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: „Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.“

Dejvid Almond - ilustrovao Dejv Mekin

Miš Ptica Zmija Vuk

Nekada davno, bogovi su stvorili predivan svet. U njemu je bilo planina, mora, zadivljujućih zveri i ljudi sličnih nama. Onda su se bogovi umorili i postali lenji. Sada sede i grickaju kolače i dugo dremaju na oblacima. Ali svet ispod nebesa nije dovršen. U njemu ima još puno praznina.

Hari, Su i Mali Ben su odlučili da popune praznine koje su bogovi ostavili. Zagledali su se u svet, a zatim i duboko u sebe same. Napravili su jedno cijukavo mišasto stvorenje, jedno pernato leteće stvorenje i jedno gmizavo ljuspičasto stovrenje. a da li se usuđuju da naprave jedno čupavo zavijajuće stvorenje sa velikim krupnim zubima? Da li se usuđuju da naprave... vuka?

Džon Čiver

Odabrane priče

Dobitnik Pulicerove nagrade.

Američki Čehov XX veka.

Hemingvej je u pola noći probudio svoju ženu da bi joj naglas pročitao Čiverovu priču Muž, Nabokov je smatrao da je priča Zbogom, brate najbolja američka priča, a danas se Džon Čiver smatra američkim Čehovom XX veka. Opisujući prosečne američke porodice ušuškane u otmena predgrađa, ponajpre u Čiverov fiktivni Šejdi Hil, ovaj pisac je dao neprolaznu sliku Amerike u zlatno doba srednje klase, njihove malograđanske navike, potrošački mentalitet i isprazne snove i težnje kroz neskriveni cinizam, ali i toplinu i razumevanje za ljudske slabosti svojih junaka. Između 1935. i 1981. objavio je u Njujorkeru 121 priču i za svoj pripovedački opus dobio dve najprestižnije američke nagrade – Pulicerovu i National Book Award.

Dvadeset sedam antologijskih priča iz ovog izbora, među kojima, uz pomenute, Plivač i Grozni radio imaju kultni status, predstaviće čitaocima jednog od najvećih svetskih majstora kratke priče.

„Džon Čiver je čarobni realista XX veka.“ - Filip Rot

I. B. Singer

Neprijatelji: Ljubavna priča

Neprijatelji: ljubavna priča, možda najpoznatiji Singerov roman, odvija se u Njujorku pedesetih godina. Herman Broder, junak, ove priče, živi između tri žene; njegova istinska ljubav i strast je prelepa i neurotična Maša, ali tu je i Jadviga sa kojom živi, a onda se pojavljuje i Tamara njegova prva žena, koja se nekim čudom vratila iz mrtvih. Hermana neprestano prati osećanje kobne sudbine koja ga iščekuje…

Mihail Epštejn

Filosofija ljubavi: Ljubav u pet dimenzija

Irski romanopisac, dramski pisac i scenarist Džon Banvil rođen je 1945. godine u irskom gradiću Veksfordu, gde je stekao obrazovanje u Školi hrišćanske braće i na Koledžu Svetog Petra. Radio je za vazduhoplovnu kompaniju Aer Lingus i bio književni urednik Ajriš Tajmsa od 1988. do 1999. godine. Živi u Dablinu s Patrišom Kvin, nekadašnjom direktorkom Umetničkog saveta Irske, s kojom ima dve kćeri.

Čovek je biće koje voli i koje je pozvano na ljubav. Ponekad strani jezik pomaže da vidiš ono što ti tvoj prećutkuje. U središtu ruske reči čovek – „čelovek“ čita se englesko „love“ – ljubav. O tom čovekovom ljubavnom pozvanju su najveće zapovesti: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem“ i „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe“. O tome govore sva lirika i romani: „jedino zaljubljeni ima pravo na zvanje čoveka“ – napisao je Aleksandar Blok. Sve te misli i zapovesti sažimaju se u jednu reč: čelovek. Ljubav je čovekovo sticanje pune mere – sebe: u licu voljene osobe otkriva se i osvetljava sav ostali svet, čovek koji voli počinje da primećuje i shvata ono što je do tada prolazilo mimo njega, promicalo u opštoj ravnodušnosti. Njemu, mladom, odjednom postaje razumljiviji život staraca i dece; njemu, zdravom, odškrinjuje se tajna bola i bolesti; njemu, čoveku, postaje jasan život drveta i trave, jezera i potoka. Njemu se otvara unutrašnja strana svega živog, zato što i u samom sebi on počinje da je oseća snažno, kao nikada ranije. On nalazi u sebi izvor energije, ili „sinergije“, nepoznat ravnodušnima i sebeljupcima. Biti čovek znači – voleti, čovek zvuči ljubavno!