Моје босоного детињство — да употребим ту данас раширену синтагму — протекло је у забаченом, али живописном селу на југу Србије, у крају који се зове Горња Јабланица, а чије је општинско средиште Медвеђа. Уз Црну Траву и Тутин, Медвеђа се редовно спомиње као једна од најсиромашнијих општина у Србији. Сиромашна је, упркос томе што на својој територији има и рудник злата, Леце, који годинама послује с губитком. Али, то је друга тема...

У мом родном селу, које је пет километара удаљено од средишта општине, осим хране и лепе природе скоро ничег није било од знакова цивилизацијског раста. Ни школе, ни продавнице, ни цркве, ни задружног дома... У време мог одрастања (педесете године прошлог века, и прошлог миленијума) није било ни струје, па смо читали ђачке књиге уз петролејку.

До школе смо ишли пешице, пет километара низбрдо, до Медвеђе, и исто толико узбрдо, до куће. Са лепињом с кајмаком у плетеној торби, или с парчетом проје, како ко. У школи тада није било библиотеке, као ни у седишту општине. О књижари да и не говоримо... Као и друга сеоска деца, могао сам читати само школске уџбенике, који су постојали за све предмете. Тако је било све до седмог разреда, кад је у нашу сеоску кућу стигла прва књига, коју ми је на поклон донео ујак који је био запослен у неком бироу (Економски биро, ако се не варам) у Београду.

Књига није била баш дечја, али сам је узео с великом радозналошћу. Реч је о првој књизи Сеоба Милоша Црњанског, обновљеном издању дела штампаног први пут 1929. године...

 

Прва књига па Црњански, не баш одговарајућа за тај узраст. Шта сте као дечак могли разумети тада од Црњанског?

— Не баш много. Видео сам да је роман написао песник, да аутор песничким језиком трансформише ликове и призоре из мемоара неког Симеона Пишчевића у снажне реалистичке пасаже. Не заборавите, тада ни наставници српског нису скоро ништа знали ни о Црњанском ни о Пишчевићу. Црњански уопште није био у лектири, као данас. Он је тада био у дубокој емиграцији у Лондону. Није се изучавао ни на студијама књижевности на Филолошком факултету, који сам касније уписао...

Као гимназијалац у Лесковцу, где је постојала једна књижара — пред чијим сам излогом стајао као опчињен, и жалостан што не могу да купим неку од књига чији су ме наслови привлачили — дошао сам до друге књиге Сеоба. Из једног и другог тома могао сам да закључим понешто о сталним селидбама као знаку земаљске, ако не и небеске егзистенције народа коме припадам. О његовој судбинској несталности, нешто силом, а нешто и милом.

Селе се појединци, породице, групације, али и народи. Касније, кад сам на студијама књижевности прочитао још нека дела Црњанског, схватио сам да је та скиталачка идеја присутна скоро у свим остварењима овог писца, како прозним тако и песничким. Срби су народ на путу. Сеобе и деобе прате га као константа.

Много година касније, овом темом бавио сам се нешто детаљније не само као професор већ и као јавни радник, на различитим дужностима које сам обављао. Посебно су ме занимали трагови које је наш народ остављао на тим путовањима, како материјални тако и они невидљиви, у духу... Нешто од тога покренуо сам и у разговору са самим Црњанским, касније кад сам постао новинар и водио с њим службене разговоре за новине...

 

Није ваљда да сте опет налетели на Црњанског, кад сте постали новинар културне рубрике...

— Да, на неки необичан начин сам се сретао са његовом животном путањом, и о томе понешто написао... Али, пре него што сам за ондашњи НИН — који се сврставао у врх српског и југословенског журнализма и штампао се у стотину хиљада примерака, што је више него тираж свих српских дневних листова — правио славодобитни интервју поводом проглашења Романа о Лондону за књигу године, видео сам и слушао Црњанског на првом јавном наступу по повратку из емиграције.

 

То мора да је било узбудљиво. Да ли сте тада били студент или новинар?

— То је било, сада тачно знам, у среду, 27. октобра 1965. Био сам студент књижевности, у генерацији која није ни чула за Црњанског као великог писца...

У слушаоницу Филолошког факултета, негде пред крај наставе, око поднева, ушао је професор Миодраг Поповић и обавестио нас да увече, у згради Коларчевог универзитета, у непосредној близини, гостује велики српски писац Милош Црњански, први пут после три деценије које је провео изван домовине, у избеглиштву (реч дијаспора тада није била у оптицају).

Улаз је бесплатан, напоменуо је професор, што за нас тада није било неважно. Био сам одлучио да свакако дођем и чујем писца кога сам у детињству читао, да видим како ће се обратити и шта ће казати на повратку у књижевност из које је за живота био прогнан.

Знао сам за есеј Марка Ристића у коме је писца за живота био прогласио за мртвог, за покојног у културном смислу...

Велика дворана Коларчеве задужбине била је пуна и пре него што сам стигао. Она има 800 места, а неко је израчунао да је том књижевном програму присуствовало више од 1500 душа... Млади људи били су позвани да уступе место старијима и повуку се у доњи део дворане...

Заједно с другим студентима и ја сам одстајао све време при дну сале, али нисам зажалио. Љубопитљиво сам чекао да се, после уводних речи (тада) асистента Николе Милошевића, појави писац који се после дугог странствовања враћа у отаџбину, и у њену књижевност...

Кад се све умирило, после тишине у којој се могао чути само понеки сезонски кашаљ, на сцени се појавио, и стао пред микрофон, Црњански главом и брадом. Био је мало погрбљен, просед, са избаченом доњом вилицом, у помало изгужваном оделу од енглеског штофа, са белом марамицом у џепу.

Трудио се да изгледа крепко, али му је глас ипак подрхтавао. Био је узбуђен и он, а не само публика. После дубоког наклона, као у енглеским филмовима, пале су прве речи Црњанског...

 

Баш ме занима шта је рекао на почетку обраћања српској публици после толико година избивања из земље...

— Те речи морао је запамтити свако ко се те вечери нашао у сали Коларца. Оне гласе:

„Овде сам последњи пут говорио пре 32 године. Па, да наставимо...“

После ових речи настала је кратка тишина, а онда се проломио громогласан аплауз. Као на стадиону, кад се, после много перипетија и уздаха, постигне гол. Као некадашњи фудбалер, Црњански је вероватно препознао ту атмосферу.

Црњански је потом прозборио неколико реченица о свом изгнаничком искуству; о томе како је три деценије непрестано мислио о свом повратку у Србију, и како се враћа својој земљи и свом језику као родољуб, а не као издајник.

Читао је потом фрагменте из Сеоба, мени донекле препознатљиве. Уследио је најузбудљивији део. Мало окрепљен добрим реаговањем публике, и аплаузима на правим местима, Црњански је из главе, без икаквог папира, рецитовао своју лабудову песму — поему Ламент над Београдом, написану 1956. на енглеској обали Ламанша након дугих деценија песничког ћутања, а објављену у 75 библиографских примерака у Јоханесбургу, на југу Африке, 1962.

Двораном су одјекивали звуци кристално чисте интимистичке лирике, којом песник у престоници Србије своди биланс свог, на моменте трагичног, животног и песничког искуства. Пред крај читања настали су неки проблеми с озвучењем, што је мало изнервирало Црњанског и вероватно пробудило у њему старе страхове. Иако у његовим речима на Коларцу није било политичке ноте, можда се присетио некадашњих невоља са полицијом и праћењем, или му је на ум пао шаљиви одговор амбасадора Срђе Прице на питање о томе шта треба из Лондона да понесе на повратнички пут у домовину.

„Само ћебе”, казао је амбасадор, шалећи се.

 

Са Црњанским сте се поново срели неколико година касније, не више као студент већ као новинар...

— Године 1971, која је у Југославији била политички турбулентна, „Нолит” је у пет хиљада примерака објавио Роман о Лондону Милоша Црњанског, који се брзо издвојио као фаворит за НИН-ову награду.

Реч је о делу започетом у Енглеској давне 1947, у време тешког социјалног положаја Црњанског и његове супруге Виде. Прва верзија била је написана на енглеском. На сугестију пријатеља који су му говорили да његов енглески није тако добар да би на њему описивао радње које се збивају на британском тлу, Црњански је започео сложену операцију враћања романа са енглеског на српски. Притом је аутор мењао поједина поглавља, или додавао нова.

Касније је управо мени признао да је на машини — која се сада чува у Народној библиотеци Србије — прекуцавао српску верзију пет-шест пута...

По објављивању завршне верзије код „Нолита”, књига је наишла на наглашено позитивне оцене и критике и публике. Предраг Палавестра међу првима је написао у Политици како је појава овог романа „радостан празник данашње српске књижевности”, јер „осветљава неке морално-психолошке дилеме беспомоћног човека епохе расељених лица”.

Похвале су стизале и из Хрватске. Критичар Боже В. Жиго прогласио је роман за „Књигу тједна” и написао у Телеграфу:

„То је напросто роман о свијету као туђини, а расељена лица туђинци су у том свијету.”

Кад је угледни жири једногласном одлуком дао роману привезак „књиге године”, уредник културне рубрике НИН-а Жика Богдановић (умро је 2021. у 90. години) одредио је мене за разговор с Црњанским.

Тај интервју, који је после прештампаван више пута — објављен је и у Сабраним делима М. Црњанског — био је публикован у овом недељнику 7. маја 1971. под насловом „Завичај, то је оно што изаберете”. Био се допао и Црњанском, те ме је водио на ручак у Клуб књижевника, онда и сада елитно место.

Читав интервју, уз репортерски опис околности у којима је настао, и уз враћање делова који су 1971. били изостављени — углавном из техничких разлога, због дужине, а понешто и на молбу Црњанског — налази се у мојој књизи „Десет портрета и десет одговора”, објављеној код „Службеног гласника” 2024. и 2025.

 

У тој књизи, која је задобила пет награда и брзо доживела друго издање, на уводном месту доносите дужи текст о историји, теорији и поетици књижевног интервјуа. Како бисте укратко изразили основне карактеристике тог жанра, или поджанра? По чему се књижевни интервју разликује од обичног новинарског интервјуа?

— Као што разговор међу људима има важно место у повести духовног живота — такво да се тврди да је култура и настала из разговора с другима, с људима који друкчије мисле и знају више — тако и интервју представља важну карику у сложеном систему новинарских родова и врста.

Реч је о прилично старој журналисичкој форми, која је временом еволуирала и ипак одолела променама. Једна од најкраћих дефиниција вели да је интервју „пропитивање у име јавности”. Пропитивање неког ко има шта да каже о стварима које су од интереса за читаоце, слушаоце и гледаоце.

Обичан, текући новински интервју најчешће има неки тренутни повод; краћи је, једноставније структуре и по правилу не улази у сложеније, још мање универзалне теме. У својој новинарској пракси урадио сам немало таквих интервјуа. Они немају трајнију вредност; и сам сам их заборавио, а како тек неће читаоци... Такви интервјуи живе дан-два и не заслужују да уђу у књигу...

Много више држим до тзв. књижевних интервјуа, који неизбежну ефемерност превазилазе ослањањем на методе, сазнања и средства науке о књижевности, а не само журнализма. Новинарство и књижевност ту су у блиској, скоро рођачкој вези.

У тим интервјуима новинар дубље залази у књижевну радионицу и поетику одабраног писца. Репортерски се бележе детаљи попут тишине, гестикулације и амбијента у коме се разговара; региструју се и дигресије, нарочито оне које рефлектују дубље друштвене или естетске ломове времена и положаја писца у њему.

Бележе се историјске и културно-повесне силнице које помажу да се боље разуме књижевно остварење, да се деонице живота повежу са концепцијом дела. Без тих деоница из разговора не би се, на пример, могло до краја разумети шта је претходило писању сјајних романа Меше Селимовића и Данила Киша, којим су трагичним личним искуством „платили” настанак својих највреднијих књига...

О свему томе не може се разговарати успут, у текућем интервјуу „у пролазу”...

Књижевни интервју подразумева темељите припреме; није то спонтана размена мишљења о темама дана, већ знатно сложенија „мрежа односа” која има своја унутрашња својства, драматургију и динамику, јасне циљеве, дијалектику питања и одговора, поенту...

У срећним случајевима, књижевни интервју претвара се у праву духовну игру, али ни тада се не може говорити о равноправном односу новинара и саговорника. Улога новинара увек је асиметрична, чак и онда кад писац добро познаје и цени журналисту, и обасипа га речима уважавања...

Нисам био равноправан саговорник, али сам настојао да се том идеалу бар донекле приближим.

 

Шта је све потребно за добар књижевни интервју? Да ли сте имали разговоре којима ни ви ни писац нисте били задовољни?

— Темељне припреме су први предуслов доброг интервјуа. Кад сам на разговор отишао добро поткован, и кад је саговорник расположен и здрав (не заборавите, моји најбољи разговори обављени су са славним ствараоцима у озбиљним годинама), добијали смо интервјуе који прекорачују границе тренутка и помажу читаоцима да боље разумеју и неке деликатније поетичке скривалице...

Али, ваља знати да на исход разговора, и квалитет интервјуа, утичу и околности које новинар не може да отклони, ма колико се припремао.

Тако су пропали моји покушаји да направим интервју са Оскаром Давичом (о детаљима говорим у уводном делу књиге), а и мој разговор са Десанком Максимовић није био довољно добар.

Та два писца недостају у мојој књизи, претежно због околности на које нисам могао да утичем. Срећом, у књизи, по оцени релевантних људи, има разговора који заслужују да се нађу између тврдих корица, што значи да нисмо узалуд мрчили хартију, нити зидали на песку.

 

П. С.

На крају књиге налази се моја детаљна биографија, из које можете узети оно најважније.

Треба је допунити овим податком:

Књига „Десет портрета и десет разговора”, коју је „Службени гласник” објавио 2025, а поновио издање 2026, добила је пет угледних награда, међу којима су и ове:

— Награда Задужбине Николаја Тимченка у Лесковцу
— Награда „Радован Бели Марковић”
— Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић”
— Награда „Дејан Медаковић”...

Уколико сте књигу затурили, послаћу на мејл скенирану биографију, којој треба додати ову допуну.